Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić


Ot­kad je čo­vjek kro­čio na tlo ze­mlji­no od ta­da da­ti­ra i nje­gov smi­sao za la­ga­nje. Da­nas je laž, na­kon du­ge evo­lu­ci­je, do­ve­de­na do sa­vr­šen­stva. Te­ško joj se su­pr­ot­sta­vi­ti. To je ta­ko ute­me­ljen fe­no­men, o či­je zi­do­ve se raz­bi­ja­ju svi lo­gič­ni, ra­ci­o­nal­ni, oče­vid­ni ar­gu­men­ti. To je laž „oči na oči“. To je laž ko­ja pre­zi­re sva­ku po­le­mi­ku sa svo­jim an­ti­po­dom-isti­nom. I to je za­pra­vo naj­je­zi­vi­ji, naj­po­gub­ni­ji ob­lik la­ži. Ne­spo­sob­nost la­žo­va da se, u naj­di­rekt­ni­joj, otvo­re­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji, su­o­či sa isti­nom. Bje­ža­nje od isti­ne pred­sta­vlja opa­sni­ju, po­kva­re­ni­ju i ap­surd­ni­ju laž od sa­me tvrd­nje (la­žne tvrd­nje) da se ne­što do­go­di­lo, ili da se ni­je do­go­di­lo ni­šta. Za­što ne­što iz­gle­da ova­ko, a ne ona­ko? „La­žov je po pri­ro­di glu­mac; on go­vo­ri ono što ni­je ta­ko, jer že­li da stva­ri bu­du ono što je­su-to jest, on že­li da pro­mi­je­ni svi­jet.“ (Ha­na Arent).
Ko su kroz isto­ri­ju bi­li pro­ta­go­ni­sti, ili ključ­ni pro­mo­te­ri la­ži? Ra­di se o po­je­din­ci­ma, ra­znim dru­štve­nim gru­pa­ma (ide­o­lo­škim, po­li­tič­kim, re­li­gi­o­znim, na­ci­o­nal­nim, vjer­skim…). O po­je­din­ci­ma, dik­ta­to­ri­ma. O rat­nim osva­ja­či­ma. O okrut­nim vla­da­o­ci­ma, ti­ra­ni­ma i de­spo­ti­ma. O kraj­nje ne­to­le­rant­nim, kraj­nje agre­siv­nim ide­o­lo­škim ten­den­ci­ja­ma i re­al­nim po­kre­ti­ma (ra­si­zam, na­ci­o­nal-so­ci­ja­li­zam, fa­ši­zam, sta­lji­ni­zam, per­fid­ni NA­TO glo­ba­li­zam…). O ne­za­pam­će­nom me­dij­skom pre­sin­gu i tut­nja­vi nje­ne ubi­tač­ne ma­ši­ne­ri­je (me­dij­ske ma­ši­ne­ri­je). O po­gub­nom ata­ku me­dij­ski pla­si­ra­ne pro­pa­gan­de i ma­ni­pu­la­ci­je na svi­jest i psi­ho­lo­ški me­ha­ni­zam čo­vje­kov. Na nje­gov um i ra­zum. Na nje­gov osje­ćaj za re­al­ni pro­stor i vri­je­me. O ge­net­skom in­že­nje­rin­gu kao “mo­der­nom ko­rek­to­ru” ge­net­skog ko­da ljud­ske vr­ste. I ne sa­mo ljud­ske, već i bilj­ne i ži­vo­tinj­ske. O ovom i onom. I ta­ko re­dom, bez kra­ja na­bra­ja­nju. Laž kao per­fid­no i ve­o­ma po­gub­no sred­stvo ma­ni­pu­la­ci­je pro­sto je si­zi­fov­ski te­ško uka­lu­pi­ti u ne­ki jed­no­stav­ni spo­znaj­ni si­stem. I bar pri­bli­žno pre­ci­zno is­cr­ta­ti gra­ni­ce (ako ih uop­šte ima) do ko­jih se pro­ces la­ga­nja od­vi­ja. I po­sle­di­ce ko­je osta­vlja. A te po­sle­di­ce su ra­za­ra­ju­će po pri­ho­lo­ški sklop čo­vje­kov. Kon­fu­zi­ja ko­ju laž za­ta­la­sa u svi­je­sti po­je­di­na­ca i gru­pe svje­snih bi­ća (lju­di) i dru­štve­ne jav­no­sti, ogrom­na je. I ve­o­ma opa­sna po ra­ci­o­nal­no i ra­zlo­žno po­na­ša­nje nji­ho­vo. Fa­sci­nant­na je spo­sob­nost la­ži i la­ga­nja da lju­de do­ve­de do ta­kvog so­ci­op­si­ho­lo­škog sta­nja da ovi, kao hip­no­ti­sa­ni, po­či­nju vje­ro­va­ti da ne­što, sa­mo po se­bi, ni­je ni­ti mo­že bi­ti isti­ni­to. Te da se sve, ne­kim uka­zom ili de­kre­tom, mo­že pro­mo­vi­sa­ti i odje­nu­ti u ru­ho isti­ne. Po­želj­ne, no u su­šti­ni “la­žne” isti­ne. I ta­ko sta­vi pe­čat la­ži na isti­nu kao ar­he­tip­sko gni­je­zno slo­bo­de. Na ljud­ski duh kao ba­štu slo­bod­nog mi­šlje­nja. Za na­me­ta­nje “isti­ne” po­mo­ću sred­sta­va “fi­ne pri­nu­de” (uka­za, de­kre­ta, na­red­be…) Sol­že­nji­cin ka­že: “ Laž i na­si­lje su u naj­ne­po­sred­ni­joj ve­zi. Na­si­lje se mo­že po­kri­ti sa­mo la­ži­ma, a laž se mo­že odr­ža­va­ti sa­mo na­si­ljem.” Vje­ru­jem da je Sol­že­nji­cin ov­dje, u do­broj mje­ri, imao na umu i po­li­tič­ke isti­ne, one isti­ne ko­je pla­si­ra­ju vla­sto­dr­šci, pri­je svih. Ta­ko­zva­no “or­ga­ni­zo­va­no la­ga­nje”. Jer po­li­ti­ka je je­dan od naj­po­zna­ti­jih po­li­go­na-la­ga­o­ni­ca. Po Vol­te­ro­vom mi­šlje­nju, “po­li­ti­ka je vje­šti­na da se la­že u pra­vo vri­je­me”. U eg­zi­sten­ci­jal­nom an­ta­go­ni­zmu iz­me­đu po­li­ti­ke i mo­ra­la le­ži ogrom­no iz­vo­ri­šte tra­gič­ne isti­ne, isti­no­lju­blja i slo­bo­do­lju­blja. I tra­gi­ke po­li­tič­kih pro­ce­sa. Naj­vi­še se la­že pri­je iz­bo­ra, za vri­je­me ra­ta i po­sli­je lo­va- ne­ko je ana­li­tič­ki i lu­cid­no pri­mi­je­tio. Ka­ko se la­že pri­je (a i po­sli­je iz­bo­ra) u Cr­noj Go­ri smo “bez ostat­ka i bi­lo ka­kve di­le­me” sa­zna­li pre­ko zna­me­ni­tog do­ga­đa­ja, pod ime­nom “Afe­ra Sni­mak”. Ak­tu­el­na DPS i SDP vlast ni­je u sta­nju da se su­o­či ni sa ta­ko oče­vid­nom isti­nom. Onom isti­nom ko­ju mo­že po­ri­ca­ti i ig­no­ri­sa­ti sa­mo ne­ko ko je čul­no i um­no ne­do­vr­šen. U skla­du s tim i ta­kvim od­no­som pre­ma isti­ni, pra­vo je ču­do da DPS i SDP vlast i nji­ho­vi sli­je­pi la­ke­ji u Cr­noj Go­ri, još uvi­jek ni­je­su oštro re­a­go­va­li po­vo­dom skan­da­la na ne­dav­no (ne)od­i­gra­noj fud­bal­skoj utak­mi­ci Cr­na Go­ra-Ru­si­ja. Ču­di da ni­je­su sa­op­šti­li jav­no­sti da je vi­đe­na bru­ka pod Go­ri­com is­kon­stru­i­sa­na. Te da je sve to pod­va­la mla­doj cr­no­gor­skoj de­mo­kra­ti­ji od stra­ne ve­li­ko­srp­ske pro­pa­gan­de iz Be­o­gra­da. I da se po­me­nu­ta utak­mi­ca od­i­gra­la ne u Pod­go­ri­ci već u sred Be­o­gra­da?! ‘’Li­jep’’ pri­mjer la­ga­nja u to­ku ra­ta je­ste ču­ve­ni Džej­mi Šej, port­pa­rol zlo­či­nač­kog NA­TO pak­ta iz de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka (1999. go­di­ne). Nje­go­va pro­pa­gan­da za vri­je­me agre­si­je NA­TO ban­de na SR Ju­go­sla­vi­ju, pri­log je an­to­lo­gi­ji la­ga­nja i pro­pa­gand­ne ma­ni­pu­la­ci­je. To je isti onaj NA­TO ko­ji pred­sta­vlja, pre­ma mi­šlje­nju ak­tu­el­ne cr­no­gor­ske vla­sti, je­di­ni svi­je­tli pu­to­kaz ka bu­duć­no­sti Cr­ne Go­re. DPS-SDP pu­to­kaz se pod­ra­zu­mi­je­va. On je vje­čan.